Kroz prstohvat razgovora sa spisateljicom, Aleksandrom Mihajlović

Aleksandra Mihajlović svestrana je, visoko obrazovana, zabavna, prepuna energije, radoznala, topla i intelektualno široka žena. Završila je Filološki fakultet u Beogradu na katedri Opšte i srpske književnosti sa srpskim jezikom i doktorand je na istom fakultetu. Aleksandra je majka dva sina i spisateljica i profesor koji sa velikim uživanjem predaje književnost u Gimnaziji “Uroš Predić” u Pančevu gde sa svojim đacima stvara čaroliju prema reči, pisanoj i govornoj. Ima zvanje pedagoškog savetnika i član je Udruženja književnika Srbije. Često je učesnica, predavač i voditeljka brojnih književnih kolonija kako u zemlji tamo i u regionu.

Aleksandra već sada ima raskošnu lepezu dela započetu romanom Zapričavanje. Zavaravanje. Zavirivanje. objavljenim 2012. godine, zatim je izdala roman Kroz prstohvat cimeta, objavljen 2015. godine, onda je usledila zbirka pesama Ne znam šta bi drugo moglo da nas veže, objavljena 2016. godine, u kvartetu s Miodragom Jakšićem, Vladimirom Blagojevićem i Jelenom Čirić, a potom i 2019. godine dečju knjigu Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem. Potom je usledio roman Minijature izdat 2020. godine i zbirka poezije Juče sam imala susret sa sobom. Pesme su joj prevedene na engleski, češki, makedonski, arapski, slovenački i italijanski jezik. I više puta su nagrađivane.

Tatjana: Aleksandra, raskoš tvojih interesovanja je zadivljujuć. Veliki si ljubitelj i poznavalac više jezika. Kada i kako se rodila tvoja ljubav prema, pre svega, našem jeziku i pisanoj reči, a zatim i drugim jezicima?

Aleksandra: Draga Tatjana, upravo je prava reč LJUBAV. Mislim da se sa njom rodimo, ali je bitna i sredina u kojoj se krećemo. U porodičnom okruženju moja tetka je bila nastavnica srpskohrvatskog, tada, jezika. Ona mi je poređala, precizno i jasno, gramatiku. Sećam se zimskog raspusta, bila sam 6. razred, i njenog objašnjenja glagolskih oblika. Nikada više nisam zaboravila. Deda je bio divan orator. Često bih ga s oduševljenjem slušala. Prvi ozbiljan razgovor o knjizi, zamisli – beše to “Ana Karenjina”, imala sam sa deda-stricem, na letnjem raspustu, u našoj kući na Pelješcu. Tada sam završila 1. razred gimnazije. Ustao je ujutru, video me sa knjigom i rekao kako je najvažniji razgovor o knjizi. On je, inače, bio profesor statistike na Ekonomskom fakultetu u Sarajevu, širok i veoma obrazovan. Danima smo o knjizi pričali. Gimnazija u Pančevu me je posve prelomila na humanističku stranu, premda su moji očekivali da upišem medicinu. Tada se strogo vodilo računa o uspehu u školi, a u srednjoj sam s lakoćom imala odlične ocene iz svega. Njima je to značilo da treba da postanem doktorka. Čak sam u jednom trenu i ja to pomislila, ali sam vrlo brzo uvidela grešku. U 3. godini sam počela da objavljujem pesme. Bila sam i nagrađivana. Usledile su kratke priče, svašta još uz to. Ujak, moj omiljeni lik, nabrajao mi je sve lekare pisce, potajno se nadajući da ću se ostaviti toga. 

Interesantno je da sam na drugoj godini Filološkog potpuno pisanje ostavila. Stalno razmišljam – zašto? Danas mislim da je to, s jedne strane, bio strah. Što od velikana u literaturi, što od razmišljanja i analiziranja. Sa druge strane, nismo imali podsticaje, kao danas. To jeste interesantno – koliko je sve otvorenije i komunikativnije za mlade. A tako i treba da bude!

A jezici? U školi sam učila nemački, koji do danas beskrajno volim. Smatram ga savršenim. Te njihove složenice, neverovatan smisao da svemu nadenu opisno ime. Njihova filozofija, književnost. I neverovatna dubina. Engleski sam se trudila da što bolje savladam, a španski treba da se usavrši. Ali, mi koji se bavimo jezikom, znamo da je upotrebljavati jezik i govoriti ga veoma različita stvar. Dakle, mogu ih upotrebiti, govoriti i znati, izistinski, o tome mogu da sanjam. I na maternjem jeziku mnogi govore, ali ga, često, ne znaju.

Beskrajno volim jezike i beskrajno sam svesna svih nijansi.    

Tatjana: Kod tebe je početna tačka ne samo u pisanju, nego i u svemu što radiš u životu – ljubav. Ljubav prema rečima, ljudima, prirodi, životinjama, istoriji, umetnosti, putovanjima… Da li pisanje i čitanje podstiče tu ljubav, ili je obrnuto? Pošto se ona, još kako oseti u tvojim delima.

Aleksandra: Da, volim – nove i stare predele, predele svog detinjstva, ljude, njih i volim i veruem im, bez obzira koliko to zvuči čudno. Volim reči, premda pokatkad izazivaju nerazumevanje; poput Rusoa (i mnogih) mislim da je jedino priroda apsolutno lekovita; iz istorije smo ponikli, te je bezrezervno proučavam, jer su događaji ciklični, mogu nas naučiti umetnosti življenja, Balzak je govorio da je samo sekretar društvenih događaja; volim biografije, mislim da svaki život zaslužuje barem jedan roman ili film, no, nažalost, nemamo svi talenat da ga u to pretočimo. Mislim da su putovanja manir, životni stil, ne hobi. Da nas ona spašavaju od tuge, dosade i melanholije. Gledajući druge zemlje, narode i kulture, učeći o njima (a za to je važna literatura i čitanje) stičemo veštine komunikacije, obrazovanja, dobijamo širinu, oslobađamo se uskogrudosti. Samo tako možemo izistinski uvideti da su svi ljudi jednaki, bez obzira na rasu, veru i naciju kojoj pripadaju, da posvuda ima i dobrog i zlog, i lepote i onoga manje prijatnog, da život nigde nije idealan, ali da je posvuda jednako privlačan. Bez životinja ne bih mogla da zamislim svet. Moji ljubimci su članovi naše porodice, za njih srce treperi i jednako se strepi kao nad svima u kući. A u umetnosti se skriva ona lepota koja neće spasiti svet, umetnost ga je VEĆ spasila. I sačuvala. Za nas, ovako nesavršene, bahate, egocentrične. Ona nas, kao i priroda i istorija, podseća da je bilo i biće. Da smo mi dah, sitna pazla, koja može biti lepih boja i zanimljiva, tek ako se potrudimo da budemo celina u slici večnosti. Ako ne shvatamo tu večnost i umetnost, onda smo samo mrlja. 

Tatjana: Šta je mlađe kokoška ili jaje? Morala sam tako započeti pitanje koje sledi. Kada si otkrila svoju ljubav prema pisanju? Zaljubivši se u čitanje ili si prvo zavolela pisanje, a potom knjige?

Aleksandra: Čitanje je bilo najpre. To je za mene bila magija. Oduvek. Prva knjiga nad kojom sam se detinje, ozbiljno zamislila (da, detinje ozbiljno) bila je “Hajdi”. Pazite Klaru, koja je u kolicima, sa onim licem punim patnje. Hajdi koja je spočetka odbačena od svih. Nije to bilo saosećanje, to je bilo poistovećivanje. Večno! I danas se sećam tetka Dete koja Hajdi dovodi kod Čike sa planine, i njeno nevino trčkaranje za Petrom. I danas osećam miris sira koji je deka pržio za doručak i Alpi su mi tada bili najlepši predeo na svetu. A mnogo godina je prošlo od kada sam ih zaistinski videla. Dobra knjiga se ureže. To je jedan svet van svih svetova. Ali, vraćam se na svog deda-strica: o knjizi je važno razgovarati. Zato je uloga nas koji radimo u prosveti nemerljiva. Privoleti decu, naročito u ovim vremenima, da se knjizi približe. I stvore taj svet, svoj, neotuđiv, velik, pa još veći. To je nešto što se ne može oduzeti. Nije to novac, koji se topi, gomila, pa nanovo topi. To je imanje na kome ne postoje gubici. 

I još nešto bih napomenula. Muzika koja se sluša. Znate, mi smo imali antoligijske pesme. Gotovo svaka reč koja se pevala je za Čitanku. I to pokušavam da objasnim mladima. Danas je: “Živim k’o da ću sutra u zatvor”,  ili  ,,Samo crni mercedes”, a nekad ,,Ovo je zemlja za nas”, ili ,,Kad hodam, ne zastajkujem”. A neko to pušta sada, i puštao je onomad. A godina isto – 15, 16, 17. Zamislite mladog Andrića, Crnjanskog, Mokranjca, Isidoru Žebeljan da su slušali “Živim k’o da ću sutra u zatvor”?! 

Ili serije koje smo i koje se gledaju. Mi – “Vruć vetar”, danas – “Južni vetar”. Jeste druga reč ista, ali je u prvoj bitna razlika. Nije ni čudo što su nas strefili uragani. Južni!

Lepo nam je Dositej još napisao: “Mlada je duša podobna mekom vosku, u kakav ga kalup metneš i saliješ, onaki obraz od njega napraviš.”  Ne treba da završimo književnost da ovaj citat pročitamo. Ima ga u svim Čitankama. U osnovnoj školi, a to su, valjda, svi završili, bez bežanja. Dakle, treba samo razmisliti o kalupu. Ili, barem, slušati one koji o tome razmišljaju. To je ZA našu decu. Ne prazne priče.

Dakle, čitanje i razgovor o pročitanom, najpre, pa slušanje odabrane muzike. 

Tatjana: Ko su bili tvoji uzori među piscima?

Aleksandra: Ma, to je čudno kod mene. Pošto sam za čuvenu medicinu bila pod pritiskom, sigurno sam se godinu dana “zaključala” i čitala kao pomahnitala. U drugom srednje. I šta sam čitala? Balzaka! Bukvalno sve što je bilo kod nas prevedeno. Sve! Logično, tada sam imala “Čiča Gorija” za lektiru, dopao mi se i – klik! Onda sam krenula sa filozofima, pa, naravno, Tolstoj i Dostojevski, Fokner, Selindžer…

Ne bi mi bio dovoljan dan da ih sve nabrojim.

I da – od 1. razreda srednje sam išla na pregršt takmičenja, pa i na takmičenje iz tadašnjeg Marksizma. To je, u stvari, bila čista filozofija. Odmah sam uzela Baruha Spinozu, njegov stav o moralu. Naravno, trebalo je komisiju ubediti da sam rad pisala, ne prepisala. Od tada do kraja srednje sam išla na to takmičenje, sa sve većim zadovoljstvom, očarana, posve udubljena. Za to je bio zaslužan moj tadašnji razredni, koji je tu žeđ probudio. I tako je krenulo. Sećam se, te godine, došao je u Dom omladine u Beograd tada Đuro Šušnjić. Otišla sam da ga slušam i dobila na poklon njegovu knjigu “Ribari ljudskih duša”, sa divnom posvetom. On je bio zaprepašćen da sam ja prva godina, a oko mene su bili studenti i odrasli i napisao da očekuje da ću ga prevazići. Tu knjigu čuvam kao najveće blago. Nije to bila šala, jednoj klinki reći tako nešto. Ali, otišla sam u drugi grad da ga slušam, što, takođe, nije šala. Hajde sad mi da inspirišemo mlade da slušaju tribine, važne ljude, od kojih se ima što-šta naučiti. 

Tatjana: Da li si najpre počela da pišeš poeziju ili prozu? Šta je tebi lakše pisati? 

Aleksandra: Poeziju. Skoro sam našla sve svoje pesme. Na požutelom papiru, sklonjene, u fascikli. Razmišljam kako ću ih jednoga dana objaviti. Mladalačke su, ali nose duh vremena, to mi je bilo interesantno. Iz njih se čuje ta naša muzika.

Sećam se da mi je, onda, pošto sam ja to objavljivala, došao jedan drug, vođa odličnog pančevačkog benda i tražio pesmu za njih. Napisala sam “Putovanja”, a oni su osvojili tada s njom i nagradu.

Tatjana: Uvek me je interesovalo kako nastaje jedan roman. Da li se javi ideja koja se onda širi i nadograđuje? Da li se osmisli početak i završetak? Ili priča prosto potekne?

Aleksandra: Slušala sam mnoge pisce, pričala sa njima o tome, čitala zapise onih koji nam odavno nisu savremenici. Svako razmišlja o stvaranju književnog dela drugačije. Neki imaju kroki, neki kreću od kraja, neki od njih imaju početak i kraj, neki pišu po sopstvenom nacrtu, tek kada sve zamisle. 

Mogu samo o svom iskustvu da pišem. Imam ideju, koju u mislima samo donekle razvijem. Onda počinjem. No, ispostavi se da me pisanje odvede na poprilično krivudave i neprohodne staze. Moram napomenuti da ja za svoje romane dosta građe izučim. Kad kažem dosta, to je i više od toga. Prikupljam, čitam, idem u biblioteku. Nekad me izdavači i cenzurišu. Recimo, to se desilo u knjizi “Kroz prstohvat cimeta”. Pomenula sam elitnu prostituciju (kakav atribut) i iznela neke podatke, bez pominjanja imena. Onda su mi rekli da je sve očigledno, da će se neki prepoznati i da to mora da se skloni. Na moje da oni ne čitaju, rekli su mi da čitaju za njih! 

Najlepše mi je kada me neki lik šarmira i zavede, te potpadnem pod njegov uticaj i ne završim kako sam mislila, već kako se njemu hoće. A to je pošteno. Čisto da se zna ko je glavni! Na primer, novi roman, koji je baš odmakao, otima se kontroli upravo zbog jednog lika. Opasno je uporan da me minira. Tu, pretežno, gubim bitke. 

U romanu mi je bitan stav, ona filozofska potka. Te “kičme” se držim, tu ne odustajem, ma koliko šarm lika nadvladao. Za to sam spremna da vadim teško oružje. Lik mora biti uman i nadaren. Za šta god. Jedino tako može da se ukrca na romaneskni voz. A mašinovođa mi često naglo koči. To zna ozbiljno da trgne radnju… 

Tatjana: Veliki si ljubitelj i poznavalac srpske istorije i prožimaš je kroz svoja dela: “Kroz prstohvat cimeta”, “Minijature”, “Sofijine mudrolije”. Odakle ta ljubav prema istoriji, ko ti ju je podstakao?

Aleksandra: Čvrsto verujem da je istorija učiteljica života. Oduvek nisam disala dok sam slušala o njoj. Ozbiljan sam poštovalac istorijskih događaja, sledova, ličnosti. Ne samo naših. Kada sam bila malena i čitala o Francuskoj buržoaskoj revoluciji, suze sam lila nad sudbinom Marije Antoanete. Govorili su mi da sam jedina koja ju je tako ožalila. Nekako, tražim očovečenje. Ne prihvatam gole činjenice. Po njima do iznemoglosti čeprkam. Vadim, krojim, premećem. Zauzimam kutove iz kojih neki likovi uopšte nisu bili posmatrani.

Najzanimljivije je bilo kada sam proučavala kraljicu Nataliju Obrenović za roman “Kroz prstohvat cimeta”. Isprva mi je pomagao moj divni kolega Aleksandar Đorđević. A onda me je prosledio katedri za istoriju, na Filozofskom fakultetu, dr Suzani Rajić. Sa njom sam imala žustre polemike o kraljičinoj sudbini. Nikako se moje viđenje, viđenje obožavaoca kraljičinog lika, i njenog, stručnog, nije poklopilo. I to je trajalo. A onda sam roman objavila, a ona mi je rekla da nisam izbegla nijedan fakat, a da sam je, na njeno čuđenje, dostojanstveno odbranila. I nju privolela na svoju stranu, da preispita stavove istorije i istoričara, da je oljudi. To mi je bio najveći kompliment.

I da se razumemo – nisam istoričarka, samo sam ljubitelj, i shodno tome, uporan istraživač. Zahvaljujući Prstohvatu su, na primer, otkriveni dnevnici kraljice Natalije koji su bili zaveštani Vatikanu. Na to sam osobito ponosna.

A onda je došao na red Marko Kraljević. To je dečja knjiga, interaktivna, sa puno kvizova, mogućnosti da dete docrta, nastavi priče, osmisli različit kraj, i da nauči o srednjem veku i njemu, kao izistinskom junaku i potomku znamenite porodice Mrnjavčević. Obožavam da obelodanim činjenicu da je Jefimija, prva srpska pesnikinja, Markova strina. Malo li je! I govori li to nešto o našem junaku, koji je, inače, najveći balkanski junak? Iz kakve je porodice, okruženja, šta se tada volelo i cenilo?

Taj srednji vek je poput bajke. Tako nastaju i “Minijature”. Priča o savremenoj književnici, koja istražuje svoje pretkinje. I nalazi srednjovekovni Manuskript, i u njegovim prelepim minijaturama, biblijskim motivima, nalazi simbole savremenog života.

Da, kako bi rekao Andrić – Istorija je klin na koji ja kačim svoje romane.

Tatjana: Kako si došla na ideju da napišeš knjigu za decu “Sofijine mudrolije” koja na divan i kreativan način približava najmlađima našu istoriju i predanja?

Aleksandra: Za to je “krivo” iskustvo prosvetnog radnika. Kada mi đaci u prvoj godini prevrnu oči na spomen Marka Kraljevića, a ispostavi se da ne znaju o njemu gotovo ništa, dođe mi da se odreknem sebe. Onda sam smišljala najzanimljivije načine da im predstavim božanstvenu usmenu tradiciju i istorijske činjenice, koje saopštava, na kraju svake priče, sovica Sofija. 

Trudila sam se da proučim tadašnju Evropu, da dam koji su se događaji desili, koje bolesti vladale, koji vladari stolovali. Da povežu, osveste, primete, primene. Da čitajući istražuju. Da se osete važnim kao čitaoci, da budu mudri poput sovice, a da ne gube ništa od onog humanog, kavaljerskog i viteškog. Da ponesu tradiciju i kulturnu baštinu kao ponos, kao zalog za budućnost. Kao kofer uspomena i spomen na sebe kakvi mogu da budu kao veliki, važni, kao ljudi. Upravo to – kao ljudi. Da Marka očovečim, približim, uselim u njihove kompjuterizovane domove. Da osete draž pucketanja vatre, škripanja pera, prirodu, razgovor s majkom Jevrosimom. Da im pokažem šta se tada jelo i pilo, koji su se slatkiši voleli, bez šećera i čokolade. 

I naročito volim te promocije. Kada su sve ručice podignute, kada razmišljaju, i, na kraju, reše sve kvizove koje dam. Kada mi povežu ko je ko, ko je čiji muž i žena, ko kog konja jaše i kako se pomaže u nevolji. Neke odgovore njihove ću zauvek pamtiti. 

Znate li ko je bio Marko Kraljević? Jedan prvak iz Han Pijeska je važno ustao i rekao: “On je bio jedan vrlo važan đed!” Nepresušna čarolija!

A jedan osmak, iz Aranđelovca, bio je nateran da dođe na promociju. Kada je druga promocija počela, nanovo vidim njega. “Šta ćeš ti ovde?”, pitam ga ja. A on odgovara: “da još jednom čujem. Tek sad znam ko je Marko Kraljević!”

Tatjana: Znam da su “Minijature” zahtevan i višeslojan roman koji je sigurno iziskivao i vreme i ozbiljan istraživački rad. Koliko je vremena bilo potrebno da se uobliči ovaj roman?

Aleksandra: Zvučaće strašno – bilo mi je potrebno pet godina. Da sve izučim, promislim, poređam i iznedrim. Ali tek posle tog iskustva znam zašto je najveći intelektualac 20. veka bio očaran srednjim vekom. To je neiscrpna inspiracija.

Zamislite, stari rukopis, prsten koji se samo po ženskoj liniji nasleđuje, odvajkada, koji priča priče o boli pretkinja, savremena književnica koju peče poreklo. I njena porodica koja se vekovima bavi juvelirstvom. A otkuda juvelirstvo? Pa sa dvora Barbare Frankopan, žene Zmaj Ognjenog Vuka, posle Marka Kraljevića najvećeg našeg junaka, unuka Đurađa Brankovića. Pa od ovih ključnih reči ne može da se ne istka roman. “Minijature”. I onda ona nađe dnevnik svog oženjenog pretka, koji odlazeći u Konstantinopolj, nailazi na divlju Turkinju, prelepu, putenu, koja mu zauzima, naravno – nedozvoljeno, drugu stranu postelje. A on zna da je to greh! I muči se, strada, i u mislima i u duši. Dalje neću. Mešaju se vremena, a vi promešajte date reči i – dobićete kraj. Barem oni koji nisu čitali.

Tatjana: Da li trenutno radiš na nekoj novoj knjizi i ako nam možeš dati nagoveštaj šta nam lepo pripremaš?

Aleksandra: O, da. Za decu su napisane dve knjige. Jedna se ozbiljno krčka, gotova. A novi roman je gotov više od polovice. Radni naslov je 5/10. O prijateljima, od kojih jedan strada, od kancera. I znajući da umire, ostavlje pisma ostalima šta da urade za njegovu godišnjicu smrti. Nadam se kraju, uskoro. Da otkrijem više – možda ću pogrešiti. Jedan lik mi se ozbiljno otima. To je ona upornost i šarm, o kome sam pričala. Zaveo me je, a kad sam zavedena, ne znam šta činim.

Tatjana: Kada bi mogla da biraš samo jednu stvar kojom bi se bavila u životu, ne razmišljajući o novcu, šta bi to bilo?

Aleksandra: Literatura. U bilo kom smislu, Bez pogovora. Makar samo knjige da milujem, i malkice zagledam u njihovu unutrašnjost. Od toga živim, za to živim. Nikada ne bih ni drugi fakultet završila, niti se drugim bavila. U sto svojih mačjih života! 

Tatjana: Kada bi nekim slučajem doživela amneziju, koje tri knjige bi odabrala da te podsete ko si ti u stvari?

Aleksandra: “Zapričavanje. Zavaravanje. Zavirivanje.”, “Idiota” i “Derviš i smrt”. I ako bih mogla da prošvercujem još četvrtu – bio bi to “Rat i mir”. Znaš, ona Nataša Rostova mi je zavrtela mozak. I znaš zašto više niko ne daje devojčicama ime Nataša – jer ne čitaju” Rat i mir”!

Tatjana: Hvala na izdvojenom vremenu i ovoj divnoj razmeni energije. Uvek je zadovoljstvo razgovarati sa tobom. 

Aleksandra: Bila je čast, zadovoljstvo, čarolija. Kao i svi naši susreti!

Do nekog novog susreta,

Čitajte s radošću,

Vaša Tatjana

photo credit: Tatjana Kozul