Miomir Petrovic Interview

Miomir Petrović, pre svega jedan gospodin, erudita, profesor je, pisac i dramaturg koji je u svojoj obimnoj karijeri trenutno u tački gde predaje kreativno pisanje i filmsku režiju na ženskom koledžu Higher College of Tecnology u gradu Fudžiera u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. 

Očigledna je njegova povezanost i očaranost orjentom kroz mnoga dela poput Persijsko Leto, Libansko Ogledalo, i sada kroz roman Središnja Pustinja, o kojem danas govorimo.

Deluje da je nemoguće pojednostaviti ovu priči prepunu introspekcije, filozofskog razmišljanja o suštini, deskripcije i zapažanja – u puku radnju, ali kada bismo to pokušali bila bi to priča o nekoliko prijatelja sa prostora bivše Jugoslavije koji se, svi ostvareni, poslom sreću u Emiratima i pokušavaju da žive ispunjen život u toj razglednici i kontrastu pustinje i tehnologije dok su isprepletani pričom zagonetnog filma koji studentkinja Nur priprema i pripoveda glavnom junaku o nestajanju arapskog jezika.

I u životu i u romanima, čini se da je najveća potraga pojedinca potraga za svrhom, za životnom poentom. Junaci vašeg romana Središnja pustinja često dolaze do takvih trenutaka, u kojima kao Borka vagaju da li je poenta života, sada, u zrelim godinama, samo komforno čekanje smrti bez osećaja unutrašnje ispunjenosti. Da li je svrha i poenta života možda u jednostavnosti i posmatranju ili u konstantnoj borbi?

Najmanje dve stvari koje traju bar 2.500 godina, za koliko imamo materijalne pokazatelje, umetnička i druga pisana dela, daju pravi odgovor na to pitanje. Na žalost i štetu udobnim komformističkim nastojanjima savremene civilizacije i savremenog čoveka, svrha života je u konstantnoj borbi. Naravno, ukoliko svrhe uopšte ima. Da nije tako ne bi u najmanje ovoliko prostranom vremenskom periodu pisci stvarali književnost a publika je pratila. Jer upravo je poriv za stvaranje književnog dela (ništa manje i za recepcijom dela) nekakvo nezadovoljstvo ustrojstvom kosmosa i položajem čoveka u njemu. Ima tu nečeg u egzistenciji što život bez borbe čini besmislenim. Iako mu svi težimo, iako bi bili voljni da više nikada nemamo fizičku ili metafizičku konfrontaciju, ali to je, verujem zabluda. Borkina drama, kao i ostalih ex-Yu ekspata u Emiratima je ogromna. Ona oseća ispraznost svog života ali nema snage da se izdigne iz malograđanskog, politički korektnog. Glavni junak se neprekidno otima, kroz čitav roman traži razloge da ode. A onda, opet, da se vrati. 

Kakve sve borbe prolazi vaš glavni junak (tj vi) ali i njegovih nekoliko prijatelja sa prostora bivše Jugoslavije tu, u dalekim i našoj kulturi stranim Emiratima? Negde sam pročitala da mali prostor teži da vas svede na svoje dimenzije, kakav je slučaj sa pustinjom, šta ona izaziva u čoveku?

Pustinja je, suprotno tome ogromna, vehementna ali je istovremeno prazna, lišena tragova postojanja, civilizacija i ona na čudesan način širi vašu unutrašnju prazninu, onaj deo duše koji uvek ostaje neispisan. U pustinji se, zbog samosagledavanja, zbog toga što oko ne može ništa da zapazi iz izdvoji na početku sasvim mala pukotina (između htenja i mogućnosti) širi poput crne rupe, guta vremenom sve ono što smo mislili da o sebi znamo. Glavni junak nema problem sa proširivanjem neispisanog papira, neoslikanog platna, nesnimljenog kadra jer je filmski reditelj, stvaralac i ne boji se suočavanja sa prazninom. Takav je i Jovo Radović, još jedan ekspatski junak iako nije umetnik. Ali svi ostali prolaze kroz fatamorganu, opsenu, trans između ničega, raskorenjenosti i novca koji bi trebalo da bude kompenzacija za sve to. A, opet nije. I ne može biti. 

Jedan od likova, Bor, ima san o stvaranju Balkanadije, malene zemlje u pustinji u kojoj bi smestio sve ex Jugoslovene uveren da se po toj vrućini ne bi mogli svađati? Da li mislite da svaki expat bilo u Americi ili u Emiratima, nosi u sebi tu jednu tugu nepostojeće zemlje i da li mislite da ona nestaje sa sledećim naraštajima ili se produbljuje?

Mislim da je tako. Junak Bor (Boris Popović) je učinio sve da bi pobegao sa Balkana, da bi se lišio tih neprekidnih konfliktnih stanja i kriza i sada – in the middle of nowhere – sanja da napravi bolju Jugoslaviju. Nostalgija se – naravno da ne treba čitaocima vašeg bloga da to pojašnjavam – rađa onog momenta kada iseljenik počne da zaista živi u nekom novom, tuđem prostoru. Sve kod kuće postaje odjednom bolje i lepše. Organizam se opire drugačijem obliku egzistencije. A posebna tragedija bivših Jugoslovena jeste što su nostalgični prema zemlji koja ne postoji i koja nikada više u tom obliku neće ni postojati. Ekspati su, zapravo, nostalgični prema svojoj mladosti a ne prema određenoj državi. Uostalom, čim se malo duže na nekom odmoru zadrže u postojećoj realnosti svog rodnog grada shvataju da se više ne uklapaju u tu realnost. Zato su naši ljudi posebno raspeti, njihova je egzistencijalna zebnja mnogo dublja od Indijaca ili Pakistanaca koji se trude da se nikada ne vrate, da promene svoj identitet i postanu ono što nikada nisu bili. 

„Svaki čitalac je izgnanik iz običnog sveta“ rekli ste jednom prilikom. Za čim vapi vaš „idealni“ čitalac i kakva se magija po vašem mišljenju dešava između vaših romana, konkretno ovde pričamo o Središnjoj pustinji, i između čitaoca?

To ne mogu da znam. Ono što znam jeste da već dvadeset godina imam vernu publiku, one koji iz romana u roman prate moj rad. To može, samo može da znači… da u tim lelujavim slikama nalik fatamorganama, preispitivanju o poziciji pojedinca koji je uvek pritisnut točkom istorije (ili politike, svejedno), u tom muškom besu da se izmeni ono što se izmeniti ne može, potrazi za sopstvenim animalnim korenom i pokušaju da se s njim obračunaju… prepoznaju svoje sumnje, slutnje, tetanuse. Ako je tako, to je dobro. Književnost upravo služi tome da komuniciramo emocionalno a ne razumski. Jer reči su samo medijum a prava književna magija se nalazi između redova, u nenapisanom. U naslućenom. Jer i proza je poezija. Peri Poietikes. 

Kako komentarišete to prelivanje konzumerizma i u čitalačku sferu i potrebu da se pročita što više strana, da se uđe možda u statistiku, a ne simboliku i suštinu?

To je, na žalost, prirodna pojava u eri kvantifikacije. Ljudi danas, zahvaljujući NBA, ne uživaju u magiji košarkaške igre, bravurama, atletizmu tela u pokretu već u mnogobrojnim statistikama. Upravo je američka kultura učinila sve što može da poetski trenutak, sekund nekog vanvremenskog osećanja i zanosa kod ljudskog bića zameni merkantilnim, merljivim vrednostima. Zahvaljujući medijima to se odavno prenelo na čitavu planetu, nije to ostao neki ekskluzivitet američkog društva. Unutarnji mir, zanos, filozofska ili estetska fascinacija se ne da preprodavati, nije ekonomska kategorija, nema od nje profita i zato je vremenom namerno iseljavana iz naših duša. S druge strane, ipak je bolje čitati čak bilo šta nego ne čitati. Tako gledano nema nekorisnog štiva. Ima samo umetničkog i neumetničkog štiva. Granica između ta dva leži u oku čitaoca.  

Predajete screen culture i živite u zemlji koja je upravo nešto kao prikaz, slika, ali šta je ono što kad zagrebemo i prođemo kroz tu pukotinu u slici zaista vidimo u Emiratima? Koja je vaša kritika ekranske kulture?

To što isključuje mogućnost kontemplacije. Obrade podataka. Mi živimo u eri u kojoj su informacije ne samo dostupne već agresivno plasirane u svako oko i uho. U toj poplavi imidža (images) i poruka ljudski mozak nema vremena da promisli o tome što je video. Ekranska kultura davi duh čoveka. A šta ispod ekranske slike vidimo u Emiratima… o tome govorim na 250 strana pa ne bih u intervjuu to otkrivao.

Vi odavno koristite društvene mreže, aktivni ste, komunicirate sa pratiocima, vrlo ste pristupačni. Šta vi kažete bilo kojim vašim selfijem? Da li je i to na neki način vrsta kreativnog eksperimenta ili se vraćamo onoj jednostavnosti trenutka i posmatranju?

Pokušavam da svaki moj selfi ili post bude alarm. Da posmatramo. Da se samoposmatramo. Da prekinemo na trenutak besciljno skrolovanje i razmislimo o sebi. Da, generalno jesam konzervativan ali nisam isključiv. I društvene mreže mogu biti ono što mi od njih načinimo, mogu biti i oaza nekakve produhovljenosti. Kontakta sa čitaocima.

Šta biste poručili našim ljudima u Americi koji su gladni kulture? Kako da sačuvaju naše jezike i u sledećim generacijama? Hoće li i nama kao u filmu studentkinje Nur trebati neka fatamorganska Biblioteka u pustinji ili je moguće da i ovakva naša YU Biblioteka, deo onlajn sveta, pomogne u toj misiji?

Duboko verujem da je vaša YU Biblioteka upravo pokušaj da zaustavimo nestajanje jezika i duhovnosti. To što je nešto opsena, miraž, fatamorgana ne znači da nema ogroman uticaj na nas. Možda i veći nego pojavni, materijalni svet oko nas.