Interviju prenosimo u celosti sa portala Serbian Times. Original tekst mozete preuzeti ovde

Srpska spisateljica i profesorka srpskog jezika i književnosti, Tatjana Milanović, autorka je istorijskog romana „Štalag III B“. Roman koji upotpunjuje našu istoriju i sećanjem čuva prošlost i budućnost, ne samo našeg naroda, napisala je vođena jakim motivima.

Tatjana danas živi i radi u Frankfurtu, u Nemačkoj. Unuka je Božidara Boška Stankovića, čoveka koga su za tu zemlju vezivale teške i bolne uspomene, koje je stekao tokom boravka u vojnom logoru „Štalag III B“ nedaleko od Furstenberga, gradića u blizini granice sa Poljskom.

Priča Božidara Boška Stankovića, uprkos strašnim sećanjima na mučeništvo, patnju, glad, strah  i smrt, nosi za sve nas važnu poruku – da se u porodici, veri i ljubavi nalazi izvor snage za prevazilaženje svih nedaća.

Tatjana je romanom koji prati sudbinu njenog dede Boška od početka rata na području Kraljevine Jugoslavije, aprila 1941. do pada Trećeg rajha 1945. godine, odala počast svim onim manje poznatim, neodlikovanim i od većine zaboravljenim ratnicima.

Kako bismo joj u tome pripomogli, zamolili smo Tatjanu da za naš portal kaže nešto više o samom romanu (koji možete naručiti OVDE) i iz ugla unuke jednog od zarobljenika iznese svoja razmišljanja i osećanja povodom događaja koji je obeležio sudbine mnogih porodica.

Tatjana, kada ste doneli odluku da napišete roman o patnji koju je preživeo Vaš deda Boško?

• Odluka je doneta davno, međutim, tek za vreme pandemije dobijam mogućnost da se u potpunosti posvetim pisanju. Nikuda nismo išli, nije bilo toliko poseta, radilo se od kuće, i to vreme sam iskoristila za istraživanje i pisanje. Za pisanje je potrebno vreme, potreban je mir i to sam u tom trenutku imala. Sticajem okolnosti, u to vreme se i moj otac razboleo i preminuo, a ja sam osećala dužnost da dovršim ono što sam, za vreme njegovog života, započela. Mislim da sam dobro postupila i uspela da situaciju, koja je na neki način bila protiv svih nas, iskoristim najbolje moguće.

DEDI U ČAST: Tatjana Milanović je napisala roman “Štelag 3B” inspirisana sudbinom njenog pretka

Pored želje da naši zarobljenici ne ostanu zaboravljeni, još nešto je uticalo na Vas da počnete sa pisanjem?       

• Moja zamisao je bila da napišem biografski roman o svom dedi i da centar priče bude upravo logor. Međutim, tokom istraživanja pronašla sam blogove i neke stranice gde su ljudi poput mene, čije su dede bile zarobljene u logoru, razmenjivali svoja iskustva. Pisali su čega se sećaju, mnoge priče se podudaraju. Tada sam shvatila da ovaj roman ne može da bude priča samo o mom dedi jer bi to na neki način bilo sebično, ne bi bilo u redu. Što sam se više udubljivala u priču, prisećajući se razgovora sa dedom o toj temi, bila sam rešena da napišem istorijski roman. Istorijski okvir je bio i ostao vrlo važan, ali je na prvom mestu ljudska priča, dedina priča koja je priča stotine hiljada zarobljenika vojnih logora u Nemačkoj. Nisam želela da se ona zaboravi, to je bio moj cilj. A mi zaboravljamo. Mi smo narod koji je sklon zaboravljanju. Ne mislim da treba biti zlopamtilo, ali, ako mi, kao unuci, zaboravimo šta je bilo sa našim dedama, njihovi praunuci, pa zatim naši unuci, tek neće znati ništa o tome što su preci preživeli. Ako se ne ispriča njihova priča, ti ljudi, koji su bili žrtve rata, nikada neće biti tretirani onako kako zaslužuju. Za generaciju mojih sinova to je daleka prošlost. Oni o Drugom svetskom ratu uče iz udžbenika u kojima se stotine hiljada ratnih zarobljenika tek šturo pomene i niko o sudbini tih ljudi ne razmišlja.

Roman je dobio naziv po vojnom logoru „Štalag III B„ u kome je Boško boravio. O vojnim logorima i zarobljenicima tih logora se malo zna. Vi ste tokom rada na romanu uradili opsežno istraživanje kako bi došli do neophodnih podataka?

• Tako je. Postoji jako malo podataka o vojnim logorima i konkretno o logoru Štalag lll B nisam našla zapise na srpskom jeziku. Na internetu sam, kada sam počela da pišem roman, naišla na podatak da je Nemačka tada bila podeljena na dvadeset jednu oblast, i da je u svakoj od njih bilo najmanje pet, šest logora. Treća oblast je bila Brandenburška, u kojoj je bio moj deda. Pored Nemačke, logori su se nalazili i na teritoriji Poljske, Norveške, Mađarske, Austrije i drugih zemalja, tamo je bio zatočen veoma veliki broj ljudi različitih nacionalnosti. S obzirom da je ovo istorijski roman koji sadrži mnogo istorijskih podataka i činjenica, počev od bombardovanja Beograda, zatim Sarajeva, bombardovanja Novog Sada koje se pominje u jednom od pisama koja su pristizala u logor, pominju se stvarne istorijske ličnosti, a kako ja nisam istoričar, konsultovala sam i svog prijatelja koji to jeste. On je vrsni poznavalac vremena u kome se odvija radnja romana, tačnije vremena Drugog svetskog rata. Pročitao je roman čak dva puta pre štampanja i nije pronašao ni jednu materijalnu grešku, što je meni bilo vrlo važno jer nisam želela da se poigravam sa istorijskim činjenicama. U nameri da verodostojno opišem sam logor i prilike u njemu pomogla mi je gospođa Anne Krapp, ustupivši mi jednu brošuru koju više nije moguće kupiti. Ona je bila saradnik na jednom od projekata organizacije InterKultur VielFarben e.V. čiji je cilj bio predstavljanje logora u kom je boravio moj deda. Dakle, jedan ozbiljan rad i istraživanje su tada bili preda mnom, s obzirom na to da roman nisam mogla napisati samo po sećanju na dedine reči.

Zabeleške o logoru „Štalag III B“, do sada, na srpskom jeziku nisu postojale. Neki podaci o životu u vojnim logorima koji se mogu pronaći u nekim od časopisa objavljivanim u to vreme  u Jugoslaviji, nisu verodostojni? Ipak, podataka o logoru u Lukenvaldu, koji se nalazio u istoj oblasti, ima? Kako to možemo protumačiti?

• Lukenvald (Štalag lllA) je bio oficirski logor, pretpostavljam da se iz tog razloga često pominje. O njemu su pisali ti oficiri, intelektualci koji su u njemu boravili. Moj deda, seljak sa juga Srbije, nije mogao da napiše autobiografiju, to je bio moj zadatak. Ono što je meni privuklo pažnju tokom istraživanja je časopis „Kolo“, koji je izlazio u okupiranoj Srbiji. On je zapravo bio glasilo te Vlade koja je sarađivala sa Nemcima, tako da su ti tekstovi predstavljali nešto što vojni logori nisu bili. U tom časopisu su se mogle naći fotografije nasmejanih ljudi koji provode dane šetajući se i čitajući knjige, pišući pesme, navodno „radnika“ koji „dobrovoljno“ odlaze na privremeni rad u Nemačku. Uslovi života u vojnim logorima predstavljani su daleko boljim od toga kakvi su oni zapravo bili. Vojni zarobljenici nižeg ranga, međutim, nikada nisu imali ni približne uslove koje su imali oficiri u oficirskim logorima, što je bilo podrazumevajuće u toj vojnoj hijerahiji. O propagandi koja se u to vreme širila govori i to da su priče vezane za logor, potpuno pogrešno predstavljene, a u „Kolu“ dobijaju svoje mesto iza priča o nemačkim oficirima i reklama za unihop čarape, što je apsurdno, a dovoljno da se shvati koliko je, za tadašnju vlast, bila nebitna priča vojnih zarobljenika.

Šta se danas nalazi na mestu logora „Štalag III B“?

• Danas se na mestu logora nalaze spomenik i muzej. Ništa drugo ne ukazuje na to da su na tom mestu boravili zarobljenici. Tu čak ne postoji ni jedan autentičan objekat iz tog vremena, kao što je to slučaj sa nekim drugim, poznatijim logorima gde su boravili civili. To je razumljivo, s obzirom da je stradanje u logorima smrti bilo svakako brojnije nego u vojnim logorima, ali daleko od toga da u njima nije bilo smrti, nasilja, gladi, bolesti i sadizma od strane onih koji su bili zaduženi da vode računa o disciplini.

Roman je napisan tokom Vašeg boravka u Nemačkoj, gde živite i radite. Koliko je to sa emotivne strane za Vas bilo izazovno, obzirom da ste se nalazili nedaleko od mesta radnje romana?

• Mnogo sam razmišljala o tome dok sam pisala roman. Emotivno me je dotakla blizina tog mesta i čitav taj period su obeležile jake emocije. Sa jedne strane tuga, razumljivo, sa druge sreća što privodim kraju ono što dugujem svom dedi. U tom trenutku mi je čak proradila i griža savesti. Žalila sam što moj tata nije dočekao da pročita priču koja je dobrim delom obeležila i njegovo odrastanje, čitav njegov život. Njemu bi ona sigurno bila još bliža i još draža. On je lik kojim se roman i završava. Sigurna sam da je i blizina mesta na kom je deda boravio uticala na to da osećanja budu intenzivnija.

Vaš deda je, tokom služenja vojnog roka, kao vrlo mlad momak odveden u zarobljeništvo. Da li ste kao devojčica, slušajući ga dok govori o tim danima, imali osećaj važnosti njegovih reči za Vašu i budućnost našeg naroda?

• On je, dok sam ja bila dete, svake zime dolazio kod nas jer nismo živeli u istom mestu i boravio par nedelja. I tih trenutaka se zaista sa ljubavlju sećam. Za vreme njegovog boravka kod nas smo mnogo razgovarali. Kada sam bila sasvim mala, nisam mogla da doživim tu veličinu značaja njegove patnje. Ali se sećam da mi je, i kao tako maloj, veoma teško padalo da slušam kako su on i ostali zarobljenici mesecima jeli kuvane kore od krompira. Nisam sve razumela, ali mi je bilo strašno. Sećam se da mi je govorio da su ljudi brali travu i jeli je i da u čitavom logoru nekada nisi mogao da pronađeš ni jednu travku. Tolika je glad vladala. Ipak, tek sa odrastanjem postajem svesna svega i to njegovo iskustvo za mene postaje još značajnije. I na ličnom planu i na kolektivnom. Mislim da kao narod dugujemo veliku zahvalnost kako borcima tako i zarobljenicima. Toliko toga možemo naučiti iz onoga što su oni doživeli, kako za vreme tako i nakon završetka svih ratova koji su nas zadesili.

Čitav roman je prožet Boškovim sećanjima na rodnu Jašunju, porodicu, na krsnu slavu i crkvu. Stiče se utisak da je motiv za preživljavanje, bar što se našeg naroda tiče, do danas ostao isti?

• Jeste, slažem se. Upravo zbog toga je paralelna radnja koja se odvija u romanu posvećena tim motivima, onome što je prethodilo logoru. Da toga nije bilo u romanu, to ne bi bila priča o mom dedi. Deda je i nakon povratka iz logora nastavio da neguje iste vrednosti, te smo i godinama kasnije, nakon što je moj otac odrastao i zaposlio se, svakog januara, porodično odlazili kod dede i proslavljali Svetog Jovana. Čak i onda kada su se zbog toga snosile posledice. Srećom, ni njega ni mnoge druge to nije pokolebalo. U prirodi srpskog naroda su vera, negovanje tradicije i jezika i patrijarhalnost.

Šta se dogodilo po povratku Vašeg dede Boška u Srbiju? Kako su zarobljenici vojnih logora, vojnici koji su se borili za svoju zemlju, dočekani po povratku u svoju zemlju od strane tadašnje vlasti?

• Ovo ima veze sa zaboravom koji sam pomenula na početku razgovora. Zarobljenici su se uglavnom vraćali za Srbiju, neki od njih, koji nisu želeli da se vrate u komunističku Jugoslaviju, su otišli u Ameriku, neki su ostali u Nemačkoj. Šta se dešava sa tim ljudima? Oni nisu bili partizani, da se bore protiv Nemaca, nisu bili ni četnici, da se bore protiv partizana. Bili su Kraljevska vojska i samim tim nisu bili Titovi. U istraživanju sam pronašla i različite dokumente koji su štampani u Službenom glasniku FNRJ, među njima jedan proglas, kada se Tito obratio zarobljenicima po povratku i to je ušlo u roman. Tito je pozvao sve da se vrate u zemlju i svima onima koji se odmah po oslobođenju nisu vratili u Jugoslaviju, oduzeto je pravo da se vrate. Većina zarobljenika se vratila, kao i moj deda, on je imao svoju porodicu, decu, nije imao motivaciju da ostane u Nemačkoj ili ode u Ameriku, Kanadu, što se događalo. Neki su se zaljubili, neki su bili poneseni nekom ideologijom, neki su bili protiv sistema u Jugoslaviji i iz tog razloga odlučili da se ne vrate. Šta je bilo sa onima koji su se vratili, jasno je svima. Oni po povratku nisu bili ni borci, niti se ikada tim ljudima ukazalo ikakvo poštovanje. Nisu dobili ni boračke penzije ni ratnu odštetu koja im po zakonu pripada. Postoje zabeleške da se Tito obratio zarobljenicima rečima: „I vi ste bili učesnici rata.“ i na tome je ostalo. Tim ljudima se niko ni na koji način nije odužio i ostali su zaboravljeni od svih. Oni nisu dobili ni medalje, ni ulice, ni penzije, nisu dobili ni hvala. Zasluge su deljene po drugim kriterijumima. Opet ponavljam, ti ljudi nisu zaboravljeni samo od vlasti, oni su, nažalost, zaboravljeni i od mnogih svojih potomaka koji danas ne znaju i nemaju priliku da saznaju šta se njihovim precima dogodilo.

Interesantno je da ste na jedan veoma živopisan način opisali patnju, ali ne samo patnju zarobljenika i njegovih sapatnika, već i samih Nemaca? U tim redovima se krije jedna jasna poruka.

• Od jedne čitateljke sam dobila pitanje: „Zašto ste bili toliko blagi prema Nemcima?“. Ne znam da li sam bila blaga, mislim da se jasno vidi šta ja mislim o tome što su oni radili, to je očigledno, ali nisam želela da ja budem ta koja će u romanu nekome da sudi i po svaku cenu etiketiram jedan čitav narod na osnovu onih koji su bili pristalice te pogubne ideologije. Sasvim je jasno da nisu svi bili pristalice tadašnje vlasti. Ideologiju ne možemo poistovetiti sa jednim narodom, te tako fašističku ne možemo vezati za čitav nemački narod ili komunističku sa čitavim srpskim narodom, kao što su nas u jednom trenutku predstavljali. Ni dok sam pisala roman, nisam osećala mržnju, ne osećam je ni sada, jer je moj cilj bio nešto sasvim drugo. Možda bih, kada bih srela nekog od potomaka oficira Trećeg rajha, koji veliča svog dedu, u tom trenutku i ja bila ostrašćena, što je prirodno, ali ne mislim da je mržnja osećanje koje nam može biti od koristi. U romanu je opisana jedna situacija kada nemačka porodica gubi svog člana na frontu. Oni možda nisu bili svesni strahote rata dok i sami nisu izgubili nekog voljenog. To je cena koju plaćamo onda kada dozvolimo da rat ovlada čovekom. Ali nekada zaista nemamo izbora, moj deda i njegovi sapatnici nisu imali izbora.

Jednom prilikom ste izjavili da je ovo pravi antiratni roman. Takav utisak se stiče i tokom čitanja. Boško je u jednom od pisama koja je nakon rata razmenjivao sa svojim pobratimima, sapatnicima u logoru, napisao kako je njegov najmlađi sin, u nadi da će živeti u miru, po rođenju dobio ime Vlastimir.

Da li su se, po Vašem mišljenju, želje nas običnih ljudi po tom pitanju promenile? Da li mi na bilo koji način možemo uticati na to da do rata ne dođe?

• Da, moj otac je dobio ime Vlastimir. Mislim da su želje nas običnih, „malih“ ljudi uvek iste. Mir je najvažniji. Možda je to, pored zdravlja, čak i primarna želja svakog čoveka, samo je on nije svestan. Neverovatno je da rat, kao najgori mogući način da se jedno društvo eksponira, u svetu ne prestaje. To bi bolje objasnili sociolozi. Pretpostavljam da odgovor leži u ljudskoj prirodi, a rat vode oni ljudi kod kojih preovladava poriv za ubijanjem, za porobljavanjem.

Roman počinje mojim viđenjem rata, metaforično čovek je ratu plen, ali zaista smatram da običan čovek u ratu može biti samo plen, da ni u jednom ratu nema apsolutnog pobednika . Čovek u ratu gubi ljudskost, rat ga menja, ošteti ga i odbaci. A da li će se rat dogoditi, mislim da to ne zavisi od nas, nikada mali čovek o tome nije odlučivao.

OD LJUDI SU OSTALI SAMO KAMENJE I USPOMENE: Spomen ploča na mestu logora Štelag

Imate li utisak da ste ovim romanom ispunili  cilj i svog dedu, kao i sve zarobljenike vojnih logora, učinili besmrtnim, jer sećanje koje ste oživeli upravo tome i služi?

• Da, sigurna sam da sam u tome uspela. Opet ponavljam, to je bilo važno učiniti i na kolektivnom i na ličnom nivou. To tim ljudima duguju i njihovi potomci i oni koji to nisu. I zato, ukoliko je iko od unuka tih ljudi, pronašao delić svog dede u ovoj priči, ja sam srećna. Ova knjiga ne mora da ima pet izdanja i ne znam koliki tiraž. Niti je pisana zbog toga, niti sam ja ta vrsta pisca. Ako ljudi u njoj prepoznaju nekog svog, ona ima smisla. Verujem da ovakve romane izbegavaju ljudi koji ne žele da se zbog ovakvih priča potresu. Otuda i posledica da se o vojnim i logorima uopšte ipak malo zna. Ovaj roman su mahom čitali oni koji vole da čitaju istorijske romane i mnogo onih čiji su dedovi takođe bili u nekom logoru. Sa mnom je stupila u kontakt čitateljka čiji je deda bio u istom logoru, međutim, ona dedu nije upoznala. Njen deda je vrlo brzo po povratku iz logora preminuo i ona je čitajući knjigu pokušavala da zamisli svog dedu i uspela da oživi sećanja na njegove priče za vreme zarobljeništva. To, ja mislim, ima neprocenjivu vrednost.

Vi se osim pisanjem bavite i očuvanjem srpskog jezika i kulture, nastavnica ste maternjeg jezika u Frankfurtu. Pored toga, pišete i poeziju da decu. Na koji način im se obraćate kroz pesme i kako im objašnjavate značaj jezika, kulture i tradicije?

• Pesme koje pišem za decu su vesele, to je vrlo važno. Pišem uglavnom za decu predškolskog i uzrasta do 12 godina. Trudim se da pesme budu i vaspitne, te su teme vezane za školu, svakodnevnicu. Volela bih da shvate značaj obrazovanja, značaj onoga što ih okružuje, a što se često zanemaruje ili podrazumeva, bilo da se radi o porodici, životinjama, prirodi. Trudim se da u njima budim lepe emocije. Što se tiče mog posla nastavnika srpskog jezika, ovde u  Nemačkoj u odnosu na Srbiju, to je potpuno druga dimenzija rada. Deca u Srbiji nemaju na taj način razvijenu svest o važnosti maternjeg jezika, on im je osnova. Ovde simbolička funkcija jezika naročito dolazi do izražaja jer on predstavlja jednu naciju. Roditelji decu upisuju na nastavu baš iz te pobude, da dete ne zaboravi svoj maternji jezik i sačuva svoj nacionalni identitet. Oni shvataju koliko je to važno i da obeležje jedne nacije nije samo zastava na terasi. Zahvaljujući maternjem jeziku će imati više kontakta sa našom kulturom, moći će da se sporazumevaju sa porodicom kada posete Srbiju, imaće čvršći kontakt sa pravoslavnom verom i drugim važnim elementima kada je reč o našoj kulturi i tradiciji. Deca su veoma srećna kada nauče ćirilicu, srećni su što u Srbiji mogu da komuniciraju sa porodicom i prijateljima, to ih raduje. Verujem da će tek kasnije, kada oni budu imali svoju decu, kada ih budu učili maternjem jeziku i slali ih u Srpsku školu, biti jasno koliki je to uspeh za njih. Ovde sam shvatila da je nostalgija nešto što postoji u svima nama. Mi smo mali narod, naš jezik nema ko da čuva osim nas. Isto kao i veru, tradiciju, našu umetnost i kulturu. Ne treba da se stidimo toga što smo malobrojni narod. Pokušavam da ih upoznam sa svime na šta bi trebali biti ponosni.

Imate li neku poruku za naše čitaoce?

• Kultura sećanja je veoma važna. Ne samo kada govorimo o ovoj temi. Kultura sećanja je nešto čime bi sistematizovano trebalo da se bavimo. Postoji mnogo toga važnog iz naše prošlosti, nacionalne prošlosti, što treba pamtiti, a što se zaboravlja, što se izokrenulo, nešto što se pogrešno tumači ili se prikriva. Mislim da je to prava poruka. Da se naše društvo sistematski pozabavi onim što se zove kultura sećanja.

Roman „Štalag III B“ možete kupiti preko sajta YU Biblioteka i na OVOM LINKU... Tatjana trenutno radi na pripremi nove knjige, u pitanju je zbirka kratkih priča. Nastavlja sa pedagoškim radom i očuvanjem vrednosti na sebi svojstven način. Kao i mi.

Piše: Milica Andrić Foto: Privatna arhiva